“Onaj ko prodje, a ne zagleda se duboko, kao da nije ni bio medju nama.”


Nisam baš toliko mali, veselim se. Uvek sam imao samo jednu pravu obavezu, obavezu prema stvaranju. Trudim se, da izgubim principe, izgubim pogled, i stav. I ceo svet. Stara je umetnost videti boga u leptiru.
Zato nikada i nisam odlazio zbog principa, uglavnom sam lagao, da je zbog njih, kao što lažeš da ti je hladno na snegu, kad nemaš jaknu.
A onda sam prestao lagati

“Ma bili svetovi crni il beli
ma bili putevi hladni il vreli,
pokušaj da se ne okreneš.

Vraca se samo ko nema kuda. Naše je kuda od bezbroj ccuda.”


*evyto ~Danelese ~blaunagel ~cepeeca ~stanikic ~ItSJustAnAmE ~bumbaryca *johnybegood ~keiju ~makica ~StarryEyedSuprise ~searchingforsoul ~2creatures ~LittleChinaGirl ~MelyannaM ~TheMadHat

“Da hvataš leptire,
ala otrcca daleko,
daleko.”(…)

I just found out that my lovely, dear friend Tanja died yesterday, she was only 1987

A pominjao sam smrt, malo pre toga
Budi mi dobro sretjo, dolazimo i mi polako

I svaki put kada odlaziš probudiš tu tugu pomešanu sa melanholijom. Prvo pažljivo opeglaš svu garderobu, pa kao ritualno, opereš i sudove. Kao da se neceš više vratiti. I onda teški koferi, što su teži to mi ih je lakše podici, kao da znam da više mog bica nosiš sa sobom. I ljubim te, više puta i trudim se da zapamtim svaki pogled, jer znam da opasni su krivi drumovi, i dugachki. I pratim te pogledom, iza zavese, tada mi uvek u glavi pochne neka stara, tužna pesma.
I vracam se tmuran i poguren, sedam na fotelju, plašim se onoga šta mi ostaje. Tmuran prazan stan, beživotan, nikakav. Uvek je siv bez tebe. Plašim se da mi samo on ne ostane.

Znaš li skretanje, dole sa mosta, skroz levo. Znaš li kako uvek, u tom trenutku, skrenem pogled prema tvom gradu, i u tužnom okretu vidim ulicnu svetiljku, i na tren mi stane srce, pomislim da je ona... mesec. Ne misliš li da je to tužno?

Wow, i'm evolving, 100 pageviews!